Пише: Милица Ђурђевић Стаменковски, члан Председништва Српске странке Заветници

Током Првог светског рата на столу председника САД, Вудроа Вилсона, нашао се предлог за усвајање нове америчке стратегије – историјско управљање. Суштина ове доктрине је да није довољно овладати само територијом, ресурсима и народима, већ мислима и свешћу, како би се од потчињеног изнудио добровољни пристанак. Америка од таквог приступа ни данас није одустала.

Залуд су многи за председником Србије, Александром Вучићем, ономад када је кретао у Вашингтон, просипали воду и надали се неком повољнијем помаку у српско-америчким односима. Искуство једног народа из прошлости је најкорисније упуство за очекивања у будућности. Америка се није померила ни педаљ од онога што је њен стратешки циљ – економска експлоатација и војна узурпација Косова и Метохије, геополитичка изолација овог дела Европе и увлачење балканских народа у директну конфронтацију са источним државама, пре свега Русијом и Кином.

Вашингтонски споразум је у делу српске јавности проглашен победом, коју треба славити као доказ нове епохе америчког третмана српског питања и својеврстан национални празник, датум црвеним словима уписан, као дан када су српски званичници усред Беле куће одбили да признају независност „Републике Косово“. Нема сумње да је тај гест негодовања поводом спорне 10. тачке изазвао предах код оних који су стрепели од евентуалне де јуре предаје јужне српске покрајине, али не могу да се отмем утиску да је апсурдно одушевљено аплаудирати нечему што се подразумева. Зар је заиста постојала и најмања могућност да се Србија сагласи са отимањем своје вековне колевке?! Да ли уопште као друштво треба да будемо захвални представницима наше земље и народа када заступају оно што пише у Уставу и важећој Резолуцији СБ УН?!

Са друге стране, не могу заобићи ни острашћене појединице који готово да прижељкују параф на косовску независност, како би могли да оспу рафалну паљбу по актуелној власти и најважније српско национално питање искористе за своје политичке побуде. Они који тврде да је Србија у Вашингтону признала Косово, ни у чему се не разликују од оних који славодобитно јављају да смо у седишту америчког председника остварили било какву победу. Дакле, нити смо признали, нити смо победили.

Шта је заправо суштина вашингтонског договора?! Пре свега, реч је политичком споразуму, који нема правно обавезујући карактер и којој по својој намени заправо представља само део преизборне кампање Доналда Трампа. И Срби и Албанци послужили су као статисти у већ изрежираној представи. Немам намеру да обезвредим улогу и значај Републике Србије, али објективност и трезвеност ми налажу да улогу Београда не видим значајнијом у овом и оваквом америчком сценарију.

У Белој кући се заправо најмање разговорало о Косову и Метохији. Кроз споредне договоре о наводној економској нормализацији односа стратези Доналда Трампа имали су за циљ да Америку представе као кредибилног медијатора који за разлику од Европске уније, има снагу и ауторитет да тобоже постигне некакав задовољавајући ниво суживота и функционисања Срба и Албанаца. Дакле, Вашингтон се наметнуо као некакав миротворац и то на оном подручју где је претходно директно закувао сукобе и рат.

Значајнији део споразума посвећен је питањима која немају никакве везе са односима Београда и Приштине и која заправо одражавају намеру САД да Балкан изопште из сфере кинеског и руског присуства. Тако је српским представницима подваљено да унапред одбију аранжман о 5г мрежи са Народном Републиком Кином. Овде није реч о америчкој бризи за еколошке последице, јер Вашигтон нема ништа против 5г мреже уколико је Србија прибави од Сједињених Америчких Држава. Такође је затражена диверсификација енергетских извора, а иза те синтагме, крије се покушај да се Србија отргне из устаљеног односа енергетске сарадање са Русијом, који је свакако за нашу земљу повољнији и квалитетнији, као и из учешћа у изградњи такозваног турског тока. Администрација америчког председника навукла је српске званичнике на танак лед одредбом о осуди Хезболаха, чиме је директно угрозила односе Београда са делом арапског света, који при томе уважава интересе Србије на КиМ и поштује њен суверенитет и целовитост.

Због чега је српска делегација прелазила Атлантик и шта је у резиденцији Доналда Трампа изгубљено, а шта добијено?!
Једини капитал који је Србија стекла у Вашингтону је купљено време и привидно одлагање непрестаних америчких притисака за признањем независности Косова. Одредба о имовини Српске православне цркве на КиМ је делимично задовољавајућа, јер се обе стране позивају на поштовање судских одлука по овом питању, али – косовских судова. Корисно је помињање судбине несталих лица на КиМ, али се ова тачка не може сматрати уступком српској страни, јер се на списку несталих налазе и косовско-метохијски Албанци.

За Србију је важно тржиште јужне покрајине, не зато што оно нема алтернативу, већ због чињенице да би увођење нових такси поново довело у тежак положај српски живаљ на КиМ који би био одсечен од снабдевања српским производима различите намене. У том смислу релаксација економских односа је корисна и добродошла. Међутим, изградња ауто-пута Ниш-Приштина и других инфраструктурних пројеката кроз америчко инвестиционо учешће је наставак стварања проходнијег амбијента за великоалабанску експанзију. Србија нема интерес да помаже привредни опстанак парадржаве Косово, све док се у Приштини налазе једнострано проглашене институције. Због тога је неопходно пронаћи меру и баланс између онога што је нужна сарадања Београда и Приштине и онога што представља подршку изградањи економског суверенитета тзв. косовске државе. Нажалост, српски званичници у овом правцу нису успели да у Вашингтону поставе црвене линије.

Једини добитници вашингтонског договора су маркетиншки тимови америчког председника и јеврејски лоби. Апосултно доминантна вест након потписивања споразума је чињеница да је Израел у склопу овог договора најавио признање независности такозваног Косова. У замену за то Србији је препоручено да пресели амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Ту није крај парадоксима – на истом састанку на коме једна држава прелиминарно признаје косовску самосталност, Србија се обавезала да неће у наредних годину дана лобирати за повлачање признања, чиме је зауставила дипломатску офанзиву и позитиван низ током којег је чак 18 држава поништило одлуку о верификацији тзв. косовске независности.

Поставља се питање да ли ће након истека једногодишњег мораторијума Србија уопште моћи да поново покрене процес лобирања и којим ће се то међународним центрима тада обратити, ако се у међувремену за рачун америчких интереса замери са свим својим опробаним савезницима?! Да ли ће српска дипломатија моћи да рачуна на подршку Москве, којој ових дана појединци из владајућих и јавних структура објављују дипломатски и медијски рат, само због несмотреног коментара портпаролке руског Министарства спољних послова, која је суштински изнела истину о некоректном америчком протоколу приликом посете српског председника Белој кући и покушају Сједињених Америчких Држава да и овим чином Србију прикажу као инфериорног и неравноправног саговорника. Лаковерни су они који су се надали да се у оваквим оквирима могу изборити за било какав српски интерес.

Саопштење државних органа Републике Србије о премештању амбасаде у Јерусалим, у коме се наводи да ће Београд размотрити ову одлуку у зависности од даљег поступања Израела, наишло је на омаловажавајућу реакцију Трамповог сарадника, Гренела. Истог оног којег су до недавно поједини аналитичари уздизали у небеса. Наиме, он је на српски став реаговао „пуцањем од смеха“, што најбоље говори на који начин третирају Србију, која по свему судећи срља у амерички загрљај, заборављајући да је тешко бити непријатељ Америке, али је много теже бити њен савезник.

Пројекат стварања „Републике Косово“ крајем прошлог и почетком 21. века текао је у три кључне фазе. Прва је била НАТО војни удар и припрема услова за једнострано проглашење независности. Потом су вршени различити политички притисци да Србија кроз учешће у бриселским преговорима призна Приштини одређене атрибуте самосталности. Трећа фаза је планирана као изнуда сагласности Београда за потпуну међународну верификацију косовске државе. Споразум у Вашингтону је само једна страница те завршне фазе. Расрбљавање Косова и Метохија тече по систему куване жабе.

Постоји арапска прича о камили која је замолила бедуина да само промоли нос у његову спаваћу собу. Потом је тражила да је пусти да закорачи и ногом. На крају је камила ушла у собу и истерала Арапина из ње. Свест човека о постепеним променама најчешће долази доцкан. Низом малих корака неосетно се праве велики уступци. Србима управо то прети да се догоди.

И немам ништа против да председник Србије својој деци остави сувенире из Беле куће, то је његов лични избор, али уставна и морална обавеза је да будућим генерацијама оставимо Косово и Метохију. У Србији.“