Потпредседник СНС-а, Милош Вучевић, изјавио је да ће „замолити“ Александра Вучића, да се на јесен иде на нове парламентарне изборе, јер су се „грађани фокусирали на председничке изборе, а парламентарне схватили олако, па су на листићу за те изборе шарали и расипали гласове“. Господин Вучевић, ваљда оптерећен ко зна којим по реду хапшењем највиших полицијских службеника у Новом Саду, уједно кадрова његове странке, сметнуо је с ума кључну ствар – чак и да је тачно да су грађани „шарали“ по гласачким листићима и на тај начин „расипали гласове“, то онда значи да су грађани „шарали“ и по гласовима владајуће, Српске напредне странке. Ако би потпредседника СНС-а нешто требало да забрине, онда је то чињеница да грађани „шарају“ по Напредњацима. У својој бесмисленој јадиковки над слободном вољом грађана и фундаменталним демократским начелима, мора се признати да је господин Вучевић у нечему заиста био у праву, и то само онда када је рекао да су се „грађани отрезнили“. Он је рекао и да је сигуран да ће Београд „остати у сигурним рукама“, и да „неће бити конгломерат свега и свачега, скупљен с коца и конопца“. Када смо већ код коца и конопца, подсећамо да је Српска напредна странка у своје редове примила једну Зорану Михајловић или једног Горана Весића, о Вуку Драшковићу, Јелени Триван и Богољубу Карићу да и не говоримо, а да је читаву деценију у коалицији с ентитетима попут Ненада Чанка или Чедомира Јовановића.
С тим у вези, тешко је не приметити својеврсни „бараж“ медија који важе за режимске, а који „некако“ највише „нишани“ ка Заветницима, наводно, све у име исказивања верности новом „највећем сину нашег народа“ (овога пута без „народности“, уз евентуални изузетак Мађара, на чију се сигурну подршку владајућем режиму очигледно већ безрезервно рачуна). Но, све би то и било разумљиво када то коло не би водили управо они који имају „беспрекорну каријеру“ у превртљивости. О оном „генију“ и „изумитељу“ који води свој лични „ружичасти пакао“, све је рекла његова бивша шефица, проф. др Мирјана Марковић, у својим мемоарским записима. Тако се, на пример, неко сликао с њом када више није била на власти, док су, с друге стране, неки полипи, који су удобно настањивали „другаричине“ телесне шупљине, скупили дрскост да изађу одатле и неспутано смрде по свету. Е, сад, пошто је јасно да је „изумитељ“ велико злопамтило, јасно је да Заветници више неће бити добродошли у његовом „ружичастом царству“, као што, руку на срце, то нису били ни до сада. Несумњиво, тај став самозваног генија ће се „коперникански обрнути“ једном када власт у држави припадне Српској странци Заветници, али то му тада неће помоћи да не заврши на месту које му по заслугама и припада.
О дијагнозама уредника таблоида, који најуспешније дезинформ(ер)ише српску јавност (тачније, њен мали део, који прати „писање“ истог), не треба трошити речи. Један квалитетан разговор, чак и са просечним психијатром, биће му од велике помоћи да спозна самога себе и место које је таквима попут њега намењено у било ком здравом друштву. Да ли је уопште и потребно говорити о оном другом, кога је „направио“ његов кум министар, чији је рекет утеривао код пословних људи, а онда трошио тај отети новац на куповину бесних џипова и станова којекаквим старлетама, које чак ни под тим условима нису желеле да имају било шта с њим?! Како је продао свога кума, тај, назовимо га, „папак“, сутра ће с још већим жаром продати онога кога сада „служи“, доказујући му лојалност тиме што покушава да, од некога ко његовом газди баш и није пријатељ, створи непријатеља. Једно је сигурно, а то је да му ни интереси тренутног газде нису на срцу, ништа више него што су то били интереси претходног газде.
Коначно, своју верност газди покушава да демонстрира и градоначелник једног од наших највећих градова, за чије је појмове демократија само и једино оно што дође као партијска директива. Вероватно се томе научио од свог тате, који је вештину служења разним режимима развио до неслућених висина. Дакле, уколико демократија не значи да је само оно што „ми“ мислимо и говоримо прихватљиво, утолико горе по демократију, зар не? Но, у свему овоме постоји ипак још један „необичан“ моменат, у ком се некаквом „чудном алхемијом“, Милица одједном трансформише у Маринику? Питамо се откуд то, поготово ако се узме у обзир да нема било које Миличине изјаве која би демонстрирала било какву промену курса Заветника, који је, ево већ читаву деценију, исти и потпуно доследан. Како је онда дошло до тога да је, одједном, за владајући режим, Милица већи проблем од Маринике? Да ли то можда значи да ће се владајући режим и Мариника (можда), ускоро наћи на истој страни, а насупрот Милице „Заветнице“ и других, искрено родољубивих опција?
Ако се погледа како представници наше државе у скорије време гласају у Уједињеним нацијама, рекло би се да се ствари пре крећу у том правцу, него обрнуто. У таквом муљу, који прети да удави ову земљу и њен народ, интегритет и доследност представљају сметњу свакој нечистој савести, а по правилу, таквих је највише баш у политичком и медијским брлогу наше свакидашњице. Кога ће, осим (можда), Председника ове државе, једнога дана да искрено изненаде неке „могуће“ везе споменутог градоначелника са једним од режиму најмрскијих тајкуна, с чијом N1(ato)визијом већ годинама воде рат? Уколико владајући режим подлегне NATO притисцима и пристане на спровођење самоубилачких обећања која се тичу увођења санкција Руској Федерацији или, пак, одрицања од Космета или Републике Српске, он ће ту „неочекиване“ (заиста?) савезнике добити у Ђиласу, Шолаку, Јеремићу, Чобану, Стојковићки и осталим другосрбијанцима, уз ове који су већ са њима, попут Драшковића, Чанка и „Чеде“. Тај део политичке сцене је нешто с чим ће владајући режим лако да договори издају народних и државних интереса, а у циљу сопственог голог опстанка на власти. Међутим, оно што забрињава дежурне полтроне је родољубиви део политичког спектра, коме ће се, у случају такве издаје, придружити и многи напредњаци, који су одавно интимно згађени свиме што се ради у њихово име.
Да закључимо, џабе псета лају, док „каравани пролазе“, а Србија се, полако али сигурно, буди из вековног сна и за собом оставља све илузије које је скупо платила. Долази време и ови који лају то одлично знају, да ће наплата доћи и тим деценијским продавцима илузија – јер, кафану нико није напустио док цех није платио, па неће ни они, и то добро знају. Да би прикрили своје издајничке намере, они се сада труде да буду најгласнији, али старо је правило да све што говориш о другоме, говориш о себи. Време ће то врло брзо показати, а пешчаник већ цури и за издајнике „кроји“ извесну и ни мало светлу будућност.