Никога ко је упућен у ствари не могу да зачуде изјаве какве даје велеуважени доцент, Динко Грухоњић, када се са „ироничним поносом“ пореди са својим злогласним имењаком, Динком Шакићем, и претећи најављује „сквотовање“ православних храмова. Исто тако, никога ко је упућен не може да изненади ни податак да је контроверзни бошњачки политичар из Рашке области приступио грађанској иницијативи ПроГлас, као ни то да су га тамо примили широм раширених руку: јер, како каже наш народ, свака птица своме јату лети.
Након свега, на српској политичкој сцени је дошло до онога, чега су се многи с правом прибојавали: потпуне поларизације на два политичка и вредносна блока, између којих је помирење по било ком питању немогуће. У једном блоку, отворено се навија за усташтво, уништење православних храмова и распарчавање Србије, од које се очекује да кротко и добровољно прихвати ту „еутаназију.“ У другом блоку се окупљају они који овим процесима дезинтеграције желе да се супротставе, са мање или више одлучности. Након пропасти искреног покушаја формирања родољубиве треће политичке опције, дошло је до поделе на два непомирљива блока. Предност свега овога је макар у томе да је избор јаснији, него икада раније и да више нико нема право на заблуде.
За мене и многе људе који су ми блиски, повлачење из борбе није опција, као што никада није била опција да на било који начин прихватимо страну на којој се налазе апологете усташа, попут Динка Грухоњића, радикални сепаратисти и доказани србомрсци, попут Сулејмана Угљанина, и безбројни легиони опскурних ликова који (опет), кмечећи призивају странце да нас до краја окупирају и на власт инсталирају њих, као нове колонијалне губернаторе. Све ове снаге странци су сада, милом или силом окупили око грађанске иницијативе ПроГлас, од које очекују „велике ствари.“ Међутим, као и обично, испоставиће се да свој новац бацају на гомилу лењих, размажених и привилегованих неспособњаковића, који ће да окупе свих 5-10% антисрпских снага у држави, само да би и даље служили као политичка страшила и ругло. Дакле, велеуважени доцент „Динко,“ племенити Сулејман и њима слични, дошли су на право место, односно политичку депонију која се пружа у распону од несрећног Мајића, Ђиласа, Маринике Тепић, преко Милоша Јовановића и њему сличних, па све до албанских и бошњачких сепаратиста, а наравно и велеуважене Ане Лалић, која отворено признаје како покушава да овом конгломерату придружи и некакве „новопридружене“ припаднике „војвођанске нације.“ Но, нема сврхе набројати сва ова, већ добро позната имена опскурних ликова окупљених око врло лукративне и популарне идеје уништења српства и Србије. Већина њих је више пута у пракси показала да је њихова цена мала, али је ипак и даље далеко изнад њихове политичке вредности, чега су болно свесни и њихови финансијери, који очајнички траже неке мало употребљивије издајнике, од припадника овог конгломерата. На њихову жалост, издаја није баш нешто што иде у прилог квалитета нечије личности.
Коначно, важно је рећи и да су ликови попут Угљанина заправо издајници сопственог народа, у овом случају Бошњака, којима овај декларативно припада. Наиме, етно сепаратизам и потенцирање сукоба по коме је овај опскурни лик злогласан, никоме нису донели било шта добро, па ни народу за чије се интересе овај наводно бори. На сву срећу, народима са ових простора су одавно дојадили међусобни сукоби, тако да је специфична тежина овог и сличних демагога, које је окупио (без)срамни ПроГлас, заправо занемарљива. Свакако, честитам им на узајамном препознавању и само могу да закључим да ми је драго што је њихова политичка платформа толико јасно и недвосмислено антисрпска, јер заиста нико неће имати изговор да није знао с ким је стао у строј наводне борбе за „бољу Србију.“